Govorio sam to kad bi neko razumeo sve — ali odlučio da ne razume ništa. Kao da je selektivno ogluveo baš u trenutku kad treba da kaže „znam“. Elegantno izbegavanje, skoro umetnost.
„Nemoj da se praviš Englez“ nije bila uvreda, bila je prozivka sa stilom. Podsećanje da se u mom gradu pamti — ko je šta rekao, ko je gde bio i ko je na vreme ćutao. A ćutanje ovde nikad nije bilo neutralno, koliko god neko voleo da se pravi da jeste.
Kod mene si mogao da se praviš važan, pametan, zauzet — ali ne i neupućen. Jer uvek se nađe neko ko te je video, čuo ili zapamtio bolje nego što bi ti voleo.
Zato sam to govorio mirno, bez podizanja tona:
„Nemoj da se praviš Englez.“
I obično bi posle toga razgovor odjednom postao… iskren. Ili bi bar prestao da bude smešan.
